Drumovi - Deo I
Na početku ulice, možda druga kuća, daje prinovu, dok ona na kraju uzima prinove. Kao čitav lanac ishrane samo sa dve glavne karike funkcioniše sistem stvaranja zajedništva.
Ulica je prepoznala putnike, goste, rodbinu, svatove, različite đonove i dužine koraka ali svoje nije, svoje i nema. Zna da prepozna poznata lica, ne celom svetu već poznata samo okolini i njoj. Svet ovu ulicu i ne vidi, samo kada treba, kada je potražnja velika i kad ulica nije više nulica. Veliku borbu vodi Ona, stanarka doma koji pripada toj ulici. Kako se ulica večito borila sa ljudima koji koračaju po drumu tako se i Ona borila sa ljudima koji je gaze. No, mislila je, kako biti prinova kad nisi ceo, kako preći u drugu ulicu kad ni ova nije izbacila puno celih osoba u svet. Drumu je verovala Ona, prošlih godina samo je drum i razum pratila, srce se vremenom pokazalo kao mišić koji te nekako prvi izda, ne zna se zašto je onda bitan element života, preživljavanja da, ali života? Da terminologiju dublje posmatramo neki termini više ne bi imali isto značenje kao nekada.
Drum je oduvek nekako bio poznat, čak i onda kada Ona nije znala kuda ide i zašto. Nikada nije putovala sama, uvek je verno pratio On, stanar neba i oblaka. Na dugim putovanjima više je gledala ka nebu nego ka okolini druma, što obično putnici i rade, gledaju okolinu i gube se u mislima i sećanjima. Sećanja ove stanarke su se nazirala ali tek negde između neba i druma. Kao i njen život koji nije mario za granice tako ni Ona nije marila za prostorne granične tačke. Iznad neba je uvek bilo smrti a ispod druma malo je bilo i života. U njenom tužnom pogledu nije bilo samo života i smrti, bilo je i nešto ljubavi, tračak strasti, previše ambicije i želja za vremenom koje ne poznaje rok trajanja. Vreme je relativno, u zavisnosti od situacije ono se čini dužim a samim tim i kraćim.
Na jednom putovanju stanarku je najviše oduševio zalazak Sunca. Gde li to Sunce odlazi, pitala se. Sa neba u drum putuje, baš kao što je i mislila, sve je u tom savršenom krugu koji ne postoji u određenim vidljivim oblicima. Sve što je savršeno je nevidljivo, bilo da je sreća ili pak tuga. Savršena bol se oseća u duši a savršena sreća u osmehu. Ljubav tu negde tumara baš kao i sećanja ove stanarke, ni na nebu ni na zemlji, već tu negde između. Pitala se, da li je zato uvek negde između? Sve što radi nekako joj uvek lebdi u vazduhu ali svakako uvek pronađe put. Ovog puta želela je sama da shvati šta želi i da samoj sebi bude navigacija ali da li je to uopšte nekada moguće? Mi živimo život i idemo u određenom smeru ali situacije su te koje predstavljaju životnu navigaciju. Koliko zapravo mi možemo da utičemo na ono što nam se dešava, kada se umeša srce, razum, porodica, ambicije, želje, mogućnosti i ostali faktori? Mi kontrolišemo sebe u određenim situacijama ali postavlja se pitanje ko kontroliše situacije? Kao što rekoh na početku sve je to jedan lanac, samo ne ishrane. A drum, pa i on je poput života, on ostaje a svi mi koji putujemo nestajemo. Ono što čini ovu planetu postoji i traje mnogo duže nego mi sami, mi imamo rok trajanja ali za kakvu životnu smesu ga treba iskoristiti? Različiti drumovi su izazvali različite misli. Duži vremenski period je stanarka znala kuda ide ali na ovom poslednjem putovanju ostala je zbunjena. Više destinacija je bilo u njenoj glavi, neke su bile konačno odredište a neke usputne stanice, mada znala je, jedna destinacija može biti samo njen dom i njoj se uvek vraćala jer su druge za nju u trenutku postale gostionice. Na tom poslednjem putovanju stanarka je najviše uživala u autobusu u kom je bila, ne zato što voli da putuje već zato što je tu bila nekako najsigurnija, u svojim mislima i sa putnikom koji joj je uvek pravio društvo i za kog nikada nije platila kartu jer nije bivstvovao u autobusu već onde gde joj je bio najpotrebniji u srcu i u glavi. Navikla je stanarka na odgovore ovog saputnika i na njegove savete samo ovog puta morala je sama da odgovori sebi na postavljena pitanja. Saputnik joj je pomogao, pružio joj je mir i osećaj sigurnosti da bi misli mogle u bezbednoj zoni putovati kroz um ali odgovore na pitanja koja je sama sebi postavljala morala je dati samo Ona, stanarka doma sa početka ulice.
Previše je bilo na njenim leđima. Sedela je tako na možda četvrtom sedištu sa početka autobusa, obučena u nekakvu crnu bluzicu koja iskazuje umor koji je doživela na poslednjem putovanju, sa svetlim pantalonama, kosom koja je predstavljala definiciju prljavog i licem koje iskazuje umor, strepnju, tugu, sreću i zbunjenost u datom trenutku, naslonjena na sedište koje je uporno padalo unazad i sa naslonjenim nogama na prednje sedište koje je naravno bilo u savršenom stanju. Klima je bila uključena, smetala je stanarki jer joj je s vremena na vreme bilo jako hladno dok je napolju bilo prijatnije i toplije za jedno 5 stepena više. Pokušavala je da namesti iznad nje deo koji izduvava hladan vazduh ali bezuspešno, sve je bilo previše staro da bi funkcionisalo. Nakon par pokušaja da se oslobodi hladnoće i da bude u položaju u kom joj ne bi bilo neudobno odustala je i prihvatila putovanje takvo kakvo jeste, odmoriće se kada stigne, tešila se.
Obično negde na polovini puta stanarka je imala običaj da zaspi ali ovog puta misli joj to nisu dozvoljavale. Vremenski se činilo da će uskoro stići jer je imala utisak da je prošlo dosta vremena i da su njene misli ubrzale proces putovanja ali ne... Putovanje se nastavlja a ona nije ni na pola puta. Pitala se kakav će ishod imati ovaj put, dokle će je njene misli odvesti i šta će se sve desiti u njenoj sićušnoj glavi. Znala je samo jedno, da se misli uskoro moraju realizovati u dela i da neće biti večiti putnik ali uprkos tome ona se nasmejala i nastavila da razmišlja i da se gubi u sećanjima. Kao i autobus i ona nastavlja svoje putvanje koje će kad tad imati konačno odrediše, samo je pitanje vremena.
Na jednom putovanju stanarku je najviše oduševio zalazak Sunca. Gde li to Sunce odlazi, pitala se. Sa neba u drum putuje, baš kao što je i mislila, sve je u tom savršenom krugu koji ne postoji u određenim vidljivim oblicima. Sve što je savršeno je nevidljivo, bilo da je sreća ili pak tuga. Savršena bol se oseća u duši a savršena sreća u osmehu. Ljubav tu negde tumara baš kao i sećanja ove stanarke, ni na nebu ni na zemlji, već tu negde između. Pitala se, da li je zato uvek negde između? Sve što radi nekako joj uvek lebdi u vazduhu ali svakako uvek pronađe put. Ovog puta želela je sama da shvati šta želi i da samoj sebi bude navigacija ali da li je to uopšte nekada moguće? Mi živimo život i idemo u određenom smeru ali situacije su te koje predstavljaju životnu navigaciju. Koliko zapravo mi možemo da utičemo na ono što nam se dešava, kada se umeša srce, razum, porodica, ambicije, želje, mogućnosti i ostali faktori? Mi kontrolišemo sebe u određenim situacijama ali postavlja se pitanje ko kontroliše situacije? Kao što rekoh na početku sve je to jedan lanac, samo ne ishrane. A drum, pa i on je poput života, on ostaje a svi mi koji putujemo nestajemo. Ono što čini ovu planetu postoji i traje mnogo duže nego mi sami, mi imamo rok trajanja ali za kakvu životnu smesu ga treba iskoristiti? Različiti drumovi su izazvali različite misli. Duži vremenski period je stanarka znala kuda ide ali na ovom poslednjem putovanju ostala je zbunjena. Više destinacija je bilo u njenoj glavi, neke su bile konačno odredište a neke usputne stanice, mada znala je, jedna destinacija može biti samo njen dom i njoj se uvek vraćala jer su druge za nju u trenutku postale gostionice. Na tom poslednjem putovanju stanarka je najviše uživala u autobusu u kom je bila, ne zato što voli da putuje već zato što je tu bila nekako najsigurnija, u svojim mislima i sa putnikom koji joj je uvek pravio društvo i za kog nikada nije platila kartu jer nije bivstvovao u autobusu već onde gde joj je bio najpotrebniji u srcu i u glavi. Navikla je stanarka na odgovore ovog saputnika i na njegove savete samo ovog puta morala je sama da odgovori sebi na postavljena pitanja. Saputnik joj je pomogao, pružio joj je mir i osećaj sigurnosti da bi misli mogle u bezbednoj zoni putovati kroz um ali odgovore na pitanja koja je sama sebi postavljala morala je dati samo Ona, stanarka doma sa početka ulice.
Previše je bilo na njenim leđima. Sedela je tako na možda četvrtom sedištu sa početka autobusa, obučena u nekakvu crnu bluzicu koja iskazuje umor koji je doživela na poslednjem putovanju, sa svetlim pantalonama, kosom koja je predstavljala definiciju prljavog i licem koje iskazuje umor, strepnju, tugu, sreću i zbunjenost u datom trenutku, naslonjena na sedište koje je uporno padalo unazad i sa naslonjenim nogama na prednje sedište koje je naravno bilo u savršenom stanju. Klima je bila uključena, smetala je stanarki jer joj je s vremena na vreme bilo jako hladno dok je napolju bilo prijatnije i toplije za jedno 5 stepena više. Pokušavala je da namesti iznad nje deo koji izduvava hladan vazduh ali bezuspešno, sve je bilo previše staro da bi funkcionisalo. Nakon par pokušaja da se oslobodi hladnoće i da bude u položaju u kom joj ne bi bilo neudobno odustala je i prihvatila putovanje takvo kakvo jeste, odmoriće se kada stigne, tešila se.
Obično negde na polovini puta stanarka je imala običaj da zaspi ali ovog puta misli joj to nisu dozvoljavale. Vremenski se činilo da će uskoro stići jer je imala utisak da je prošlo dosta vremena i da su njene misli ubrzale proces putovanja ali ne... Putovanje se nastavlja a ona nije ni na pola puta. Pitala se kakav će ishod imati ovaj put, dokle će je njene misli odvesti i šta će se sve desiti u njenoj sićušnoj glavi. Znala je samo jedno, da se misli uskoro moraju realizovati u dela i da neće biti večiti putnik ali uprkos tome ona se nasmejala i nastavila da razmišlja i da se gubi u sećanjima. Kao i autobus i ona nastavlja svoje putvanje koje će kad tad imati konačno odrediše, samo je pitanje vremena.
Comments
Post a Comment